Da li ucimo da budemo dobri roditelji ili ...

Ocevi i majke ne uce iz knjiga i predavanja kako se deca neguju i vaspitavaju, mada se u njima svakako mogu pronaci odgovori na pojedina specificna pitanja i dileme. Ono osnovno naucili su iz nacina na koji su sami bili podizani. To su uvek radili kad su se "igrali porodice" i brinuli o svojim lutkama. Ukoliko je dete podizano u opustenoj atmosferi, bez pritisaka, ono ce verovatno postati upravo takav roditelj. Isto tako, dete koje su podizali strogi roditelji verovatno ce i samo biti relativno strog roditelj svojoj deci. Svi mi na kraju ispadnemo barem donekle nalik svojim roditeljima, pogotovo u tome kako izlazimo na kraj sa svojom decom, mada uglavnom zelimo da izmenimo neke aspekte nacina na koji smo vaspitavani. Za neke od nas to je lepa perspektiva a za druge pak alarmantna pomisao. U svakom slucaju svi roditelji su doziveli i vi cete, ako vec niste, da pricajuci sa svojim detetom, odjednom zacuju kako pocinju da zvuce kao svoj otac ili majka, isti ton identicne reci.
Imati dete znaci imati divnu priliku da razmislite sta vas je to ucinilo osobom kakva ste danas i kakav biste roditelj zeleli da budete. Upravo to saznanje pomoci ce vam da shvatite sopstvene instinkte, pocnete da im verujete i postanete sampouzdaniji roditelj

slazem se da se kako biti roditelj i pavilno i zdravo vaspitati svoje dete ne uci iz nikakvih knjiga i da je sve to dolazi spontano,i da nema majke koja nezna da presvuce svoju bebu ili je nahrani,a do juce nije znala ni kako izgleda pelena ili kako se drzi flasica.
nesto vec znamo sta i kako iz primera svojih roditelja,ali obicno njihovi stavovi po kojima smo mi odrastali se ne slazu sa nasim danasnjim i onda mi nasu decu vaspitavamo po svom i neke greske koje su oni pravili pokusavamo da kod svoje dece ne primenimo.
ja jesam odrasla samo sa majkom i ona mi je bila jedina porodica i meni je drago sto je moja deca imaju i sto prvenstveno imaju dobrog,savesnog i odgovornog oca kakvog ja nisam imala.
trudim se da budem sa njima super da sve resavamo dogovorom bez vike i batina.
nekd mi se desi da azem ili uradim nesto sto me podseti na reci moje majke ili dela i onda sebe opomenem i trudim se da imam neki svoj izgradjen stav koji s razlikuje od njihovog.
da deca su me preporodila,sa njima prozivljavam dok rastu sve ono sto nisam u svom detinjstvu,radujem se svakoj njihovoj igracki kao da je moja,svakom njihovom osmehu,sreci i uspehu.
mislim da ni blizu necu biti roditelj svojoj deci kao roditelji koje sam ja imala,sto se tice oca ja sam se udala za coveka koji voli i brine o svojoj deci i koji im je najbolji prijatelj znaci cista suprotnost mom,a upornost moje majke,zrtva zbog dece i zelja da ih jednog dana vidim srecne,zadovoljne i svoje ljude je jedna od mnogih ciljeva moje majke koji mi se svidjaju i u koje cu i ja nadam se uspeti jednog dana ostvarit.
i tako znati da sam obavezu i duznost roditelja uspesno primenila i polozila.

Nemas pojma koliko mi je drago renata da i posle takvog detinjstva i prozivljenog zivota gledas pozitivno. Prevashodno sto si nasla coveka svog zivota koji je suptotnost tvom ocu. I da imam alata i da se ja pitam znaj da bi ti bila prva osoba kojoj bi dodelila tu diplomu tog vaznog ispita.

optimista bila,optimista i ostala!!!!!!!!!!
nadam se da sam svoju zakletvu da su mi deca najvaznija,da su oni na prvom mestu,pa onda sve ostalo,da je njihova sreca i zdravlje jedino sto mi je vredno...do sada polozila,a isto tako se nadam da cu kad ih vidim odrasle u zdrave prave i normalne ljude,srecne , i postene znati da sam i maturirala sa cistom peticom.
hvala ti emiceeee moj jedini cilj u zivotu je da njih izvedem na pravi i svoj put,za to zivimmm i na tome iz dana u dan radim i osecacu se samo kad ih takve budem videla kao da sam primila tu diplomu zivotnog fakulteta.
kad ih budem videla za 10 ,20godna srecne i zadovoljne ,kad budem videla da sve ono cime sam ih naucila i kako sam ih vaspitala primenjuju i da je bilo od znacaja,da je vredelo,sve moje zrtve,truda i odricanja,to ce mi biti najvece priznanje i najveca pocast dodeljena ikada.

procitajte ovo da ne biste kroz koju godinu i vi ovako sebi govorili.
uzivajte sa svojom decom jer to vreme je bespovratno i ti trenuci su neprocenjivi:
Kada bih ponovno mogla odgajati svoje dijete


Kada bih ponovno mogla odgajati svoje dijete,više bih bojala prstima, a manje upirala prstom.
Manje bih ga ispravljala, a više s njim veze uspostavljala.
Skinula bih pogled sa sata, a više bacala pogled na njega.
Pobrinula bih se da manje znam, a da mi više bude stalo.
Išla bih na više izleta i puštala više zmajeva.
Prestala bih izigravati ozbiljnost i ozbiljno bih se igrala.
Trčala bih kroz više polja i gledala u više zvijezda.
Više bih ga grlila, a manje vukla.
Rjeđe bih bila stroga, a puno bih mu više toga priznavala.
Najprije bih mu gradila samopouzdanje, a kasnije kuću.
Manje bih ga poučavala ljubavi prema moći, a više o moći ljubavi.

Divno Renata

jeste i mene je odusevilo kad sam procitala,pa sam zelela da podelim sa vama.
zaista je tako, kada prodju godine i kad nam deca porastu vidimo da smo vise vremena potrosili i bacili na nepotrebne i manje vredne stvari od njih samih.
ovaj tekst i reci jedne majke sada vec velikog sina treba da nam budu nauk,sve ostalo moze da ceka,dete je na prvom mestu.

Posvetite detetu makar 5 minuta

U današnjem preužurbanom životu dešava se da majka nema vremena za sopstveno dete. Pobrinuće se da je dete nahranjeno, čisto, da na vreme stigne u školu, a sve ostalo će čekati neodređeno dugo. Ipak, neophodno je detetu posvetiti makar pet minuta dnevno.

Ovakva izjava može iznenaditi mnoge. S jedne strane, pet minuta se čini kao užasno malo za posvećivanje detetu - svakako bi trebalo posvetiti mu znatno više vremena, zar ne? A, s druge strane, kada stalno nekud jurcate, može vam se učiniti da ni tih pet minuta nemate. Onda se tešite time da će biti više vremena kad završite taj-i-taj projekat. Obećavate sebi da ćete detetu posvetiti vreme kada počistite kuću i skuvate jelo, samo što ste nakon toga preumorne i razdražljive. Svečano se zaklinjete sebi (a i detetu) da ćete ga za vikend odvesti na mnogo lepo mesto i u potpunosti mu se posvetiti, a onda vam za vikend iskrsnu nove obaveze ili od stalnog stresa dobijete jezivu glavobolju. Tako stalno.

Rezultat ovakvog života? Konstantno osećate krivicu jer detetu ne posvećujete onoliko pažnje koliko znate da zaslužuje, a ne stižete da mu posvetite pažnju. Sve to vas čini sve razdražljivijom, pa se periodično iznervirano izvičete na dete, ni krivo ni dužno. Tako u krug.

Ipak, ne mora da bude tako. Recimo, spremate se da idete na posao, već kasnite, u kupatilu ste i nameštate kosu, a dete uđe i baš tad želi nešto da vam kaže. Umesto da podviknete na njega da žurite, bolje je da ga pustite da vam pomogne da namestite šnalu (recimo) i da za to vreme proćaskate s njim. Dete će imati prijatan osećaj da pomaže mami, a dobiće i željenu pažnju, dok će i vama prijati to što razgovarate s detetom.

Ovo vam se čini kao malo? Nažalost, nekada je to sve vreme koje imate da pružite detetu - a dobro bi bilo da znate da je i toliko vremena od velikog značaja za vašeg mališana. Naime, istraživanja pokazuju da detetu više znače takvi spontani razgovori i spontane prilike za bliskost s roditeljima nego planirane, organizovane dugotrajne aktivnosti. Naravno da će mu se dopasti i da se s njim pola dana igrate u parkiću, da ga vodite u zoo-vrt ili na izlet, ali ovakve spontane, male pažnje su za razvijanje bliskosti s detetom i za njegove emotivne potrebe mnogo značajnije.

Izvor: krstarica